Kad ja budem velika…

Bila jednom jedna slabašna starica…

Kada je njen voljeni muž umro, otišla živjeti sa sinom, snahom i unukom.

Svakog dana njen vid i sluh su se pogoršavali. Ponekad su se njene ruke toliko tresle da bi se grašak iz njenog tanjura odkotrljao na pod, a juha prolila po stolu.
Sin i njegova žena nisu joj znali pomoći, a vremenom ih je sve više nervirao nered koji je starica pravila.
Jednog dana odlučili su postaviti poseban stolić za staricu, u uglu sobe. Starica je nadalje obroke jela sama za tim stolom.
Gledala bi tužno svog sina I snahu I unuku kako jedu I razgovaraju dok je ona jela sama, na drugom kraju sobe.
Djevojčica je od kockica napravila malu sobu, dva stola I postavila lutkice…
“Što si to napravila?” – upitao ju je otac koji se čučnuo pored kćeri.
“Napravila sam jedan veliki stol za mog muža I moju djecu I jedan mali mali stol za tebe i mamu. Tako ćete moći sami jesti, za svojim stolom, kada ja budem velika.”
To je čula I majka pa su oboje zastali I zanijemili.
Te večeri vratili su staricu na njeno pravo mjesto za velikim stolom i od tog dana nadalje ona je uvijek jela zajedno s njima. A kad bi komadić hrane pao na pod ili se prolila juha, izgledalo je da više niko ne mari za to.

Pouka:
Ono što pružimo drugima nama će se vratiti… Ono što pružimo roditeljima, i nama će naša djeca…

“Senior Woman’s Hand” – Image courtesy of Photokanok at FreeDigitalPhotos.net